Lordan Zafranović: Javljeno mi je da ćemo dobiti „Oskara” ako iz filma izbacimo scenu iz autobusa, odbio sam

Izvor: Blic, Youtube

Baveći se bilo kojim sadržajem u filmu, ili nekom drugom delu, opisujete i vreme u kome živite i sebe samog – rekao je Lordan Zafranović, čuveni reditelj kome je sinoć u bioskopu „Balkan” počela retrospektiva filmova. Do 10. maja biće prikazano petnaestak njegovih filmova među kojima i kultni, poput „Okupacije u 26 slika”, „Pad Italije”, „Ujed Anđela”, „Večernja zvona” i drugi, a u intervjuu za „Blic” Zafranović govori o svom dosadašnjem radu, novom filmu „Karuzo”, vremenu u kome smo živeli i u kome živimo…

Program smotre Zafranovićevih filmova odvija se pod sloganom „Lordan kakvog ne poznajete”, a komentarišući ga za „Blic” poznati reditelj kaže: „Iskreno, teško da bih mogao dati precizan odgovor šta to zaista znači. Postoji život koji živimo mimo filma i ovaj naš filmski život”.

Hteli ne hteli, jedan se u drugom ipak ogleda?

- Naravno. Često više nego što čovek misli i želi. Onome što su profesija, veština, umeće, čak i talenat i svesno i nesvesno dodajete ono što je intima. I tek kad je film gotov možete uočiti u kakvom ste zapravo stanju i vi sami. Bez obzira na to u kojoj temi se radi stanje u kome živite i u kome ste deo filma. Uvek opisujete vreme u kome živite i sebe samog.

Koje i kakvo stanje opisujete sada?

- Radim sa gospođom Mirom Šuvar jedan projekat, TV seriju koja ide putem što ga ocrtavaju svedoci koji su sreli Tita. Oni zapravo, govoreći o Titu, govore o celoj epohi.

Pitanje osećanja u odnosu na to i u odnosu na ovo vreme?

- Ovo područje, bivša teritorija SFRJ, još uvek je – i biće još dugo – opterećeno podelama, a Titova i posttitovska generacija imaju i danas svoje krakove u sasvim delovima nekadašnje zajedničke države. Neminovno je upoređivanje ovog i onog vremena u smislu svakodnevnog života, života u umetnosti i u drugim delatnostima… Da l’ je bilo bolje onda il’ je sad. A između je bio jedan krvavi rat koji je ostavi pustoš, podele, mržnju… I dugo će to trajati. Još uvek se kopa po ranama, optužuju se strane međusobno umesto da se grade mostovi. Da l’ iko ima na umu da je spajanje neminovno?

U okviru manifestacije koja je otvorena vašim čuvenim filmom „Okupacija u 26 slika” biće prikazano i petnaestak drugih vaših filmova. Za koji od svojih ostvarenje biste mogli reći da je najličnije, da vas najviše odražava?

- Možda film koji trenutno pripremam, „Karuzo”. U njemu se vraćam Dalmaciji i dalmatinskom mentalitetu. Sa „Karuzom” idem u same svoje korene, u jedan Split kakvog više nema, u crnu komediju… Ponekad mi se učini da je sve do sada bila jedna velika priprema. S „Karuzom” se približavam onome što želim da radim.

A to je?

- „Karuzo” je, manje-više, film o manipulaciji, o tome kako smo svi izmanipulisani, o tome da se sa nama zapravo može raditi šta se hoće.

Ima li načina da se tome odupre?

- Ima. Možda. U umetnosti. Samo tu, ako je slobodna, autentična i beskompromisna, neki trag se može ostaviti. A s druge strane, i umetnost neretko biva jedna vrsta manipulacije. Neretko se manipuliše, recimo, s dramaturgijom ili čime god da bi se privukla publika. Malo je dela koji se izdignu iznad toga, koja se vinu, što bi pesnici rekli, u sferu tajne i stvore poseban svet.

Kako sagledavate realnost u kojoj živimo, mesto filmske umetnosti?

- I sad i nekad; u početku gotovo uvek postoji nešto što je prelepo, a onda tu uđe neko zlo i ono sve skupa razbije, uništi, zgazi. I onda se pitaš pa šta je taj čovek koji jedini od svih stvorenja ima razum, a najokrutniji je. Recimo, Drugi svetski rat je za mene i danas enigma. Da li je moguće da ljudsko biće napravi koncentracione logore, masovne egzekucije i to samo zbog druge rase, vere… Pošasti nam ni danas ne nedostaje, a za mene je ogromna uznemirujuća tajna odakle dolazi taj ljudski poriv, taj mozak, ta strast za uništenjem.

Može li tu umetnost da pomogne?

- Ja sam razočaran umetnošću kojom se bavim. Radio sam neke filmove misleći da ćemo napraviti neki krik, da će film uticati da se ne desi zlo. Međutim, kada se desio ovaj poslednji rat na Balkanu, shvatio sam da nismo napravili gotovo ništa i da film ne može mnogo. Zlo se ponovilo u još gorem obliku. U jednom momentu u Parizu, kada sam završavao „Testament”, svoj poslednji dokumentarni film, mislio sam da ću ostaviti kinematografiju i vratiti se slikarstvu. Onda mi je došla do ruku knjiga „Ostrvo Balkan” Vidosava Stevanovića i kad sam je pročitao, rekao sam – vraćam se na film. Nismo uspeli da realizujemo taj film jer je bio preskup.

S kojim utiskom ste otvorili ovu manifestaciju?

- Dobro je videti stare prijatelje. I sam kad pogledam poneki film zaista me iznenadi ta sloboda koju smo imali, odnosno koju smo osvajali jer je iza toga bila velika bitka. Ostali su ožiljci. A danas smo manje slobodni nego onda, mada živimo u tzv. slobodnom društvu.

Mislite da je zakon profita veći diktator od ideologije?

- Kada je o filmu reč, po pitanju finansiranja, stvari se nisu mnogo promenile. I dalje je država, preko nekih komisija, osnovni izvor finansiranja, a ona, kao nekad, opet dodeljuje režiserima koji su podobni. Ali ono što je bitnije, i rekao bih pogubnije, više nema osvajanja slobode. Onda je bilo problema, zabranjenih filmova („Pad Italije” je bio zabranjen), ali danas, kad vidim filmove od pre 20-30 godina, vidim koliko snage je u nama bilo… Danas je svuda siva zona. Živim u Češkoj i u Zagrebu, gledam i druge sredine – svugde je isto. Svud je pristajanje. Nema poriva za osvajanjem slobode.

Da li biste danas nešto menjali u svojim filmovima?

- Ne. Bio bi to veliki sukob iznutra. Svojevremeno, kada je „Okupacija u 26 slika” bila kandidat za „Oskara”, Karl Malden je u to vreme bio predsednik Akademije, imali smo ogromne šanse da osvojimo prestižno priznanje. Javljeno mi je da ćemo dobiti „Oskara” ako iz filma izbacimo scenu autobusa. Uprkos pritiscima, nisam je izbacio. I nismo ga dobili. Takođe, „Pad Italije” je ušao u konkurenciju za Kan, ali je trebalo promeniti naslov. Nisam ga promenio. Ne bih ni danas ništa menjao.